Demokratska Stranka

Уследиле су године организационог хаоса. Примане су некакве плате у периоду од 1995. до 2000. године, али планирања и планског пројектног организовања у нашој науци није било. Блискост владајућој СПС партији и лична познанства за члановима руководства ресорног министарства били су важећи, доминантни, а може се рећи и једини критеријуми за добијање пројеката који би били додатно финансирани. Токови новца у таквим пројектима били су више него проблематични.

Од 2000. године забележени су озбиљни позитивни напреци у организацији наше науке и наше научне заједнице. Расписују се позиви за домаће пројекте по европским принципима. Истраживачи се рангирају према квалитету својих научних публикација. Појединци бивају и додатно награђивани. На појединим факултетима се пооштравају критеријуми за напредовања у наставничка звања. Поред публикација на неким факултетима услов за професорско звање је и једногодишњи студијски боравак у неком од препознатљивих светских института или универзитета. Слично је и са институтским истраживачима. Матични одбори каналишу политику развоја појединих наука и научних дисциплина. Воде се конструктивне полемике са циљем да се рад и организација рада побољшају. Годишњи извештаји су на врло високом нивоу. Посебно се пишу они који укључују постигнуте резултате и планове за наредни период, а посебно финансијски извештаји, педантно документовани са одговарајућим рачунима о извршеним плаћањима. Направљена је атмосфера здраве конкуренције у којој они бољи постају узор онима који су навикли да у прошлости раде на један други, може се рећи опуштенији начин. На факултетима природних и техничких наука набављају се скупи инструменти за експериментални рад. Све то заједно доприноси значајном повећању броја публикација наших научника у еминентним научним часописима. Сарадња са колегама из иностранства се појачава на различите начине, а пре свега кроз заједничке научне пројекте. Својим залагањем, знањем и способностима научници из Србије не заостају за својим колегама из иностранства. Српски научници постају равноправни чланови светске научне академске заједнице.

Током тог периода као да нисмо ни били свесни свега набројаног. Чинило нам се то нормалним и потпуно природним. Врло често смо чак били и незадовољни и сматрали да све то може и много боље. Међутим, данас се тих времена сећамо са сетом. Од 2012. године почео је процес урушавања. Тај процес није још у потпуности завршен, али уколико се убрзо нешто не промени, српска наука ће спасти на гране организационог и квалитативног минимума, изопштена из светске академске заједнице.

Нека организациона тела у оквиру ресорног министрства и Фонда за науку формално и даље постоје. Међутим, она потпуно губе на свом значају ако се зна де је кроз прогарме „Промис” и „Идеја” обухваћено тек нешто више од десет процената од укупног броја српских научника. Огромна већина институтских истраживача је у оквирима тзв. „институционалног финансирања”, а научници на универзитетатима своју науку изводе кроз тезе својих докторанада. Теме теза каткад носе и апликативни и примењив карактер, али су углавном ван оквира реалних потреба нашег друштва.

Другим речима, скоро деведесет процената научника у овом тренутку није покривено домаћим пројектима. Односно, више од десет хиљада истраживача у државним научним и високо образованим установама је ван контроле државе и њених потреба. Публикују се и даље солидни радови у међународним часописима. Међутим, они су скоро по правилу плод личних потреба, жеља, интересовања и ентузијазма докторских кандидата и њихових ментора.

Средства која последњих година научници добијају од ресорног министарства за материјалне трошкове су минимална. Она су довољна за набавку канцеларијског материјала и средстава за хигијену. С друге стране, плате се исплаћују редовно и , за државу каква је наша, не може се рећи да су мале. Поставља се питање: шта министарство жели да постигне са системом финансирања који подразумева редовне плате истраживачима, док их истовремено практично оставља без материјалних средстава за истраживање? Kолико се на тај начин и уз све горе наведене параметре, улази у политичке шпекулације по којима наука у Србији није важна и да је превасходно важно да српски научници ћуте и не буду друштвено-политички реметилачки фактор?
Данас међу научницима са института и наставницима са универзитета има појединаца који су друштвено-политички активни. Међутим, имајући у виду стање и карактеристике постојећег политичког система у Србији, девастирано стање наших институција и свеопшту девастацију науке, сигурно да би број морао да буде много већи.

Др Бранимир Јованчићевић, професор на Хемијском факултету Универзитета у Београду
и потпредседник Демократске странке