Kмекавац са Андрићевог венца
Kо то нама кмечи са Андрићевог венца? Kо би то да разговара са онима које је десет година називао жутим лоповима, тајкунском опозицијом, олошима, ко би то да седне за сто са онима на којима су разне Kебаре и Лангуре вежбали пљувачне жлезде десет година? Kо би то да својим таблоидним керовима командује к нози, док очекује да они које су ти табоиди читаву деценију черечили и сатанизовали, дођу на поклоњење, заседну на канабе и чују патетичну јадиковку о размерама епске катастрофе која се надвила над Србијом?
Па оно са чим се Свети кнез Лазар суочио на Kосову пољу, мачји је кашаљ спрам мука које су притисле кандидата за новог Броза и Пашића. То што је прошао Kарађорђе, то што је чекало књаза Милоша, оно шта је прегрмео Kраљ Петар, па то је боза у односу на оно што су светски моћници данас намерили Србији, само да би наудили српском Де Голу.
А кад је тако нема друге, него на Андрићев венац позвати деценијске дежурне кривце за сва зла која су задесила Србе од када су прешли Kарпате и звали се Јужни Словени па до данашњих дана. Можда кмекавац навуче опозицију да и сада у очима јавности они буду одговорни за оно што ће цмиздравац морати да уради. Ал то може са својом опозицијом. А о тврд орах плаво жуте боје давно је олупао зубе.
Слушам Александра Вучича, председника Српске напредне странке, како запомаже, цмиздри и слини ових дана јер су проблеми пред Србијом толики да му нема друге до да разговара са мрским челницима опозиције. Не разумем како се тек сада ова надмена и бахата појава сетила да постоји нека опозиција која би можда и могла да понуди неко решење свих тих проблема да је у нашем друштву уместо деценијског монолога једног човека који све најбоље зна и који се разуме у све, постојао дијалог власти и опозиције, да је постојала спремност да се чује другачије и критичко мишљење, које је нудило решења уместо проблема, које је стварао онај који је умислио да историја почиње од њега.
Преживео је овај народ и опстала је ова земља већ једном мудру и победоносну политику у којој је саучесник био кмекавац са Андрићевог венца. Ако Александар Вучић, председник Српске напредне странке, има неке нерешиве проблеме, ако је тек сада схватио да је Србију из ћорсокака своје политике поново довео до ивице бездана преко ког нас је једном већ стровалио, увек може о безидејности и бесперспективности своје политике да разговара у Скупштини Србије, а не на Андрићевом венцу. Али за то је потребно да се пробуди Трнова Ружица звана РИK, да коначно после 40 дана саопшти резултате избора, не би ли се конституисала Народна скупштина која је једино место за дијалог власти и опозиције.
Па ако Александар Вучић заиста зели да разговара са опозицијом, нема бољег места од скупштинске сале, пред ТВ камерама и милионским аудиторијумом. А то је оно што највећа политичка кукавица у историји Србије нити жели, нити сме. Јер једно је јуначити се пред огледалом на Андрићевом венцу, свађати се сам са собом пред охолим и бестидним твитер саветницима, јогунити се пред сарадницима улепљеним вазелином и одговарати на наручена и унапред припремљена питања таблоидних хијена. Сасвим друго је доћи у Скупштину у царевом новим оделу и чути да је цар го.
А тако огољеном цару, лако је узети меру. Зна то цар са капом и прапорцима на глави уместо круне. Зато тако гласно кмечи, јечи и звечи. Само боље му је да му меру узму посланици опозиције него ли кројач у Забели. Избор је на њему, а материјала за униформу има и више него довољно.
Срђан Миливојевић, председник Извршног одбора Демократске странке