Интелектуална елита је саучесник у пропадању нашег друштва
У земљи чија је животна средина врло запуштена, последњих година основана су бројна еколошка удружења. Међутим, она још увек не доприносе решавању нагомиланих проблема у области животне средине, сматра Бранимир Јованчићевић, професор на предметима Индустријска хемија, Органска геохемија и Органске загађујуће супстанце на Универзитету у Београду, те и Хемија животне средине на Универзитету у Бањој Луци.
“Еколошка удружења у Србији су бројна. Свакодневно се њихов број повећава. Из топле собе, поред телевизора или компјутера, рекао би човек: ‘Одлично! Kренуло се са мртве тачке’. Међутим, излазак из топле собе је поновни сусрет са суровом – нашом стварношћу. Довољан је поглед на дворишта зграда у којима живимо, поглед на реке, језера или површине поред саобраћајница; довољна је чињеница што ваздух који удишемо има мирис, што имамо преко сто хиљада дивљих депонија и унакажене фасаде зграда у свим нашим градовима. Све то сведочи о врло лошем стању у којем се налази наша животна средина”, каже за Ал Јазееру професор Јованчићевић.
Хемија животне средине је мање позната научна дисциплина. Почела је да се развија деведесетих година прошлог века и у почетку је била оспоравана. Данас је једна од најважнијих међу природним наукама. Шта проучава хемија животне средине?
– Она покрива све хемијске аспекте животне средине, односно еколошких система, чији део смо и ми сами. Проучава хемију нативних природних процеса, са акцентом на еко-хемијске равнотеже које су на нашој планети успостављање кроз дуго геолошко време. С друге стране, она се бави и хемијом загађујућих суптанци у животној средини, укључујући и све оне антропогене процесе које оне узрокују.
Проучавајући хуминске супстанце рецентних седимената, др. Петар Пфендт, дугогодишњи професор на Хемијском факултету Универзитета у Београду, истраживао је хемију земљишта и загађујућих супстанци у њој. Мислим да се његова истраживања могу сматрати почетком развоја хемије животне средине као научне дисциплине у Србији.
У годинама које су долазиле, ми, његови ученици, смо и сами почели да улазимо у ову област. Kао органски геохемичар са већ значајним бројем публикација у међународним научним часописима и одбрањеним докторатом, средином деведесетих година сам почео да истражујем нафту и као загађујућу супстанцу. Идентификација нафтних полутаната, њихова судбина у животној средини и методе за ремедијацију загађених вода, земљишта и седимената данас су предмет мојих истраживања.
Основна теза коју постављате је да има много еколошких покрета, али да стање животне средине није боље. Молим Вас да образложите зашто је то тако?
– Стање у животној средини поприма карактеристике социолошког, друштвеног и политичког феномена. Ово више није питање за нас који се бавимо природним наукама. Ово постаје врло захтевно и тешко питање за колеге које се баве хуманистичким наукама и људе који се баве политиком. Они би требало да дају одговор на питање у коликој мери су удружења, организације и појединци који тако гласно у јавности говоре о животној средини, заправо и довољно јаки за покретање тако важног процеса. И сам сам ушао у политику због животне средине. Жеља ми је да помогнем да се овај необичан проблем реши, и да се његовим решавањем са реторичког и декларативног принципа пређе на принцип конкретног деловања.
Теоретичари друштва сматрају еколошки активизам видом политичке партиципације. Грађани су заинтересовани за теме које директно утичу на квалитет живота, што јесу политичке теме, али се дистанцирају од страначке политике. Из Вашег одговора бисмо могли закључити да је потребно бавити се политиком да би се постигли резултати на пољу побољшања животне средине?
– Оснивање бројних еколошких удружења свакако представља једну добродошлу новину у нашем друштву. Тај процес је посебно интензиван у последњих годину дана. Она могу да допринесу подизању еколошке свести грађана, а видимо да и подижу ниво опште душтвене одговорности. И једно и друго је добро. Буди се и политички активизам, грађани излазе из летаргичног стања, што је од велике важности када живите у политичком систему чије су главне карактеристике аутократија и скоро потпуно урушене државне институције. Од огромне је важности њихова борба за спречавање развоја једне нове привредне гране коју бисмо у Србији и у земљама са сличним аутократским политичким системима, могли назвати „дивљачко рударење“.
Међутим, основана еколошка удружења не доприносе, или, да кажем, можда још не доприносе решавању нагомиланих проблема у области животне средине. Да ли је у питању капацитет насталих удружења, недовољан број стручњака међу њима, недовољно разумевање целовитости проблема, нешто слично, или је просто у питању невероватна тврдоглавост и упорност оних који и даље доносе одлуке да се у области животне средине ништа не предузима. Рекли бисмо, гласачима странке на власти животна средина и није толико важна, па због чега би онда на његово решавање они трошили новац и енергију. Политичке промене у Србији морале би да изнедре поред еколошких удружења и професионалце који знају како се ова врста проблема стратегијски и свеобухватно заиста решава.
Молим Вас да прокоментаришете однос науке према еколошким проблемима које са собом носи индустријализација – колико су наши научници ангажовани на процени утицаја индустрије на стање животне средине? Зашто се у јавном мњењу стиче утисак да гласа науке нема?
– Тачно је да данас у Србији, а пре свега на универзитетима и институтима, раде истраживачи и универзитетски наставници који се баве различитим аспектима животне средине. Многи од њих успевају да своје резултате истраживања публикују у најбољим светским научним часописима, што најбоље сведочи о њиховом знању и истраживачким способностима. Поред хемичара, ту су физикохемичари, биолози, микробиолози, физичари, геолози, лекари и други. Сигуран сам да моје колеге имају знања да дефинишу начине за решавање скоро свих наших нагомиланих еколошких проблема. Међутим, рекло би се да државне институције помоћ од нас и не траже. Можда и због тога што се истински проблемима и не посвећују. Ми предајемо студентима, публикујемо научне радове, али, мишљења сам да својој држави и друштву ипак недовољно помажемо, иако им стојимо на услузи.
Имамо примере да научници стају уз еколошке покрете, попут Ваше колегинице Драгане Ђорђевић или проректора Ратка Ристића, који врло активно подржавају борбу мештана подручја угрожених ‘дивљачким рударењем’, како сте назвали новонасталу привредну грану. Зашто је само неколицина научника укључена у рад еколошких покрета, зар није и то начин да се помогне?
– Наша академска заједница као да представља изоловану друштвену јединку. Први разлог за тако нешто сам објаснио у претходном одговору, и за њега је директно одговорна власт. Међутим, интелектуалци у Србији као да се и не труде довољно да из те изолације изађу. Стиче се утисак да су утонули у тај свој академски конформизам. Појединци на универзитетима, институтима, па и у Српској академији наука и уметности, покушавају својим примером да пробуде колеге. За сада је то, очигледно, без значајнијег успеха. Актуелној власти то итекако одговора, а српска интелектуална елита као да не види, или не жели да види, да је својим нечињењем заправо саучесник у пропадању нашег друштва, а тиме, наравно, и свог пропадања. Имам утисак да је наша академска заједница као грудва снега која се у топлим рукама властодржаца топи. А када се та грудва и сасвим истопи, у потпуности ће се угасити светло над Србијом, које и сада једва да тиња.
Пре два месеца је одржана XXИ Европска конференција о хемији животне средине: Молим Вас да прокоментраишете који су закључци донети на конференцији и да ли су они примењиви на наш регион који муку мучи са комуналним отпадом јер нема рециклажних и санитарних депонија, или их има у недовољном броју, који има озбиљан проблем са аерозагађењем и загађењем вода које фабрике воде користе да би грађанима испоручиле пијаћу воду?
У првој недељи децембра прошле године одржана је двадесет прва европска конференција о хемији животне средине, ЕМЕЦ21. Организатор је била европска Асссоциатион оф тхе Цхемистрy анд тхе Енвиронмент (АЦЕ). Локални организатори су били Српско хемијско друштво и Матица српска, у чијим просторијама је конфернција и одржана. Врло важан научни, али и културни догађај, који је означио започињање периода од годину дана у којем је Нови Сад и официјелно европска престоница кутуре. Потпуно је необјашњива незаинтересованост медија за овако важан скуп. Само је телевизија Нови Сад имала најаву догађаја две недеље пре његовог почетка. И све то у времену када се о животној средини у Србији толико прича.
Kонференција је обухватила све најзначајније теме из области хемије животне средине са фундаменталног аспекта. Из њих се могу извући и значајни апликативни закључци и сазнања од користи и за наше животне проблеме. Kонференција је и недвосмислено показала да наши научници у овој области не заостају за европским колегама. Али, по ко зна који пут се поставило питање да ли у држави уопште постоје официјалне институције, сем научних, које могу све ово да сагледају и да на било који начин искористе. Мишљења сам да ресорно министарство нема организациони, нити стручни капацитет да разуме, а онда и да употреби презентоване радове. Све остаје у изолованом научном кругу. Остаће записано да је Србија била организатор једног важног научног скупа. За нешто више потребна је држава на знатно вишем организационом нивоу.
Војвођани деценијама имају проблем са водом која садржи арсен, бор и натријум. Највише је погођен Зрењанин. Зашто је вода толико загађена?
– Питање квалитета воде у Зрењанину је само једно од бројних проблематичних, које се појављују у нашој јавности. О арсену у водама Баната говори се већ деценијама. Важно је да се зна да ова арсенова једињења у извориштима пијаће воде нису антропогеног порекла, нису последица деловања човека. Ради се о нативном арсену. Међутим, то не умањује обим проблема. Цео регион Зрењанина припада једној великој алувијалној војвођанској формацији која је оптерећена хуминским једињењима, пре свега фулво и хуминским киселинама. Оне имају високу моћ комплексирања различитих метала. Све то заједно чини подземне воде овог алувиона врло проблематичним са аспекта употребе као сировине за добијање пијаће воде.
Због свега тога, класичне методе које се данас у Србији примењу нису довољне. Ту мислим на процесе аерације и цеђења, као и бистрења и цеђења уз употребу алумијум сулфата, гвожђе хлорида и натријум алумината. Применом таквих метода на толико лошу сировину не може се добити квалитетна пијаћа вода. Локалне власти у Зрењанину морају да знају да када имају такву сировину, морају да финансирају у много сложенија постројења. Некада је, рецимо, метода реверсне осмозе важила за методу која је доступна само богатим земљама. Kористиле су је Малта и неке нафтом богате арапске земље. Данас је ситуација повољнија и ово постројење је постало приступачније. Можда је то решење за Зрењанинце.
Интервју објављен на порталу Ал Јазеера
Хемија животне средине је мање позната научна дисциплина. Почела је да се развија деведесетих година прошлог века и у почетку је била оспоравана. Данас је једна од најважнијих међу природним наукама. Шта проучава хемија животне средине?
– Она покрива све хемијске аспекте животне средине, односно еколошких система, чији део смо и ми сами. Проучава хемију нативних природних процеса, са акцентом на еко-хемијске равнотеже које су на нашој планети успостављање кроз дуго геолошко време. С друге стране, она се бави и хемијом загађујућих суптанци у животној средини, укључујући и све оне антропогене процесе које оне узрокују.
Проучавајући хуминске супстанце рецентних седимената, др. Петар Пфендт, дугогодишњи професор на Хемијском факултету Универзитета у Београду, истраживао је хемију земљишта и загађујућих супстанци у њој. Мислим да се његова истраживања могу сматрати почетком развоја хемије животне средине као научне дисциплине у Србији.
У годинама које су долазиле, ми, његови ученици, смо и сами почели да улазимо у ову област. Kао органски геохемичар са већ значајним бројем публикација у међународним научним часописима и одбрањеним докторатом, средином деведесетих година сам почео да истражујем нафту и као загађујућу супстанцу. Идентификација нафтних полутаната, њихова судбина у животној средини и методе за ремедијацију загађених вода, земљишта и седимената данас су предмет мојих истраживања.
Основна теза коју постављате је да има много еколошких покрета, али да стање животне средине није боље. Молим Вас да образложите зашто је то тако?
– Стање у животној средини поприма карактеристике социолошког, друштвеног и политичког феномена. Ово више није питање за нас који се бавимо природним наукама. Ово постаје врло захтевно и тешко питање за колеге које се баве хуманистичким наукама и људе који се баве политиком. Они би требало да дају одговор на питање у коликој мери су удружења, организације и појединци који тако гласно у јавности говоре о животној средини, заправо и довољно јаки за покретање тако важног процеса. И сам сам ушао у политику због животне средине. Жеља ми је да помогнем да се овај необичан проблем реши, и да се његовим решавањем са реторичког и декларативног принципа пређе на принцип конкретног деловања.
Теоретичари друштва сматрају еколошки активизам видом политичке партиципације. Грађани су заинтересовани за теме које директно утичу на квалитет живота, што јесу политичке теме, али се дистанцирају од страначке политике. Из Вашег одговора бисмо могли закључити да је потребно бавити се политиком да би се постигли резултати на пољу побољшања животне средине?
– Оснивање бројних еколошких удружења свакако представља једну добродошлу новину у нашем друштву. Тај процес је посебно интензиван у последњих годину дана. Она могу да допринесу подизању еколошке свести грађана, а видимо да и подижу ниво опште душтвене одговорности. И једно и друго је добро. Буди се и политички активизам, грађани излазе из летаргичног стања, што је од велике важности када живите у политичком систему чије су главне карактеристике аутократија и скоро потпуно урушене државне институције. Од огромне је важности њихова борба за спречавање развоја једне нове привредне гране коју бисмо у Србији и у земљама са сличним аутократским политичким системима, могли назвати „дивљачко рударење“.
Међутим, основана еколошка удружења не доприносе, или, да кажем, можда још не доприносе решавању нагомиланих проблема у области животне средине. Да ли је у питању капацитет насталих удружења, недовољан број стручњака међу њима, недовољно разумевање целовитости проблема, нешто слично, или је просто у питању невероватна тврдоглавост и упорност оних који и даље доносе одлуке да се у области животне средине ништа не предузима. Рекли бисмо, гласачима странке на власти животна средина и није толико важна, па због чега би онда на његово решавање они трошили новац и енергију. Политичке промене у Србији морале би да изнедре поред еколошких удружења и професионалце који знају како се ова врста проблема стратегијски и свеобухватно заиста решава.
Молим Вас да прокоментаришете однос науке према еколошким проблемима које са собом носи индустријализација – колико су наши научници ангажовани на процени утицаја индустрије на стање животне средине? Зашто се у јавном мњењу стиче утисак да гласа науке нема?
– Тачно је да данас у Србији, а пре свега на универзитетима и институтима, раде истраживачи и универзитетски наставници који се баве различитим аспектима животне средине. Многи од њих успевају да своје резултате истраживања публикују у најбољим светским научним часописима, што најбоље сведочи о њиховом знању и истраживачким способностима. Поред хемичара, ту су физикохемичари, биолози, микробиолози, физичари, геолози, лекари и други. Сигуран сам да моје колеге имају знања да дефинишу начине за решавање скоро свих наших нагомиланих еколошких проблема. Међутим, рекло би се да државне институције помоћ од нас и не траже. Можда и због тога што се истински проблемима и не посвећују. Ми предајемо студентима, публикујемо научне радове, али, мишљења сам да својој држави и друштву ипак недовољно помажемо, иако им стојимо на услузи.
Имамо примере да научници стају уз еколошке покрете, попут Ваше колегинице Драгане Ђорђевић или проректора Ратка Ристића, који врло активно подржавају борбу мештана подручја угрожених ‘дивљачким рударењем’, како сте назвали новонасталу привредну грану. Зашто је само неколицина научника укључена у рад еколошких покрета, зар није и то начин да се помогне?
– Наша академска заједница као да представља изоловану друштвену јединку. Први разлог за тако нешто сам објаснио у претходном одговору, и за њега је директно одговорна власт. Међутим, интелектуалци у Србији као да се и не труде довољно да из те изолације изађу. Стиче се утисак да су утонули у тај свој академски конформизам. Појединци на универзитетима, институтима, па и у Српској академији наука и уметности, покушавају својим примером да пробуде колеге. За сада је то, очигледно, без значајнијег успеха. Актуелној власти то итекако одговора, а српска интелектуална елита као да не види, или не жели да види, да је својим нечињењем заправо саучесник у пропадању нашег друштва, а тиме, наравно, и свог пропадања. Имам утисак да је наша академска заједница као грудва снега која се у топлим рукама властодржаца топи. А када се та грудва и сасвим истопи, у потпуности ће се угасити светло над Србијом, које и сада једва да тиња.
Пре два месеца је одржана XXИ Европска конференција о хемији животне средине: Молим Вас да прокоментраишете који су закључци донети на конференцији и да ли су они примењиви на наш регион који муку мучи са комуналним отпадом јер нема рециклажних и санитарних депонија, или их има у недовољном броју, који има озбиљан проблем са аерозагађењем и загађењем вода које фабрике воде користе да би грађанима испоручиле пијаћу воду?
У првој недељи децембра прошле године одржана је двадесет прва европска конференција о хемији животне средине, ЕМЕЦ21. Организатор је била европска Асссоциатион оф тхе Цхемистрy анд тхе Енвиронмент (АЦЕ). Локални организатори су били Српско хемијско друштво и Матица српска, у чијим просторијама је конфернција и одржана. Врло важан научни, али и културни догађај, који је означио започињање периода од годину дана у којем је Нови Сад и официјелно европска престоница кутуре. Потпуно је необјашњива незаинтересованост медија за овако важан скуп. Само је телевизија Нови Сад имала најаву догађаја две недеље пре његовог почетка. И све то у времену када се о животној средини у Србији толико прича.
Kонференција је обухватила све најзначајније теме из области хемије животне средине са фундаменталног аспекта. Из њих се могу извући и значајни апликативни закључци и сазнања од користи и за наше животне проблеме. Kонференција је и недвосмислено показала да наши научници у овој области не заостају за европским колегама. Али, по ко зна који пут се поставило питање да ли у држави уопште постоје официјалне институције, сем научних, које могу све ово да сагледају и да на било који начин искористе. Мишљења сам да ресорно министарство нема организациони, нити стручни капацитет да разуме, а онда и да употреби презентоване радове. Све остаје у изолованом научном кругу. Остаће записано да је Србија била организатор једног важног научног скупа. За нешто више потребна је држава на знатно вишем организационом нивоу.
Војвођани деценијама имају проблем са водом која садржи арсен, бор и натријум. Највише је погођен Зрењанин. Зашто је вода толико загађена?
– Питање квалитета воде у Зрењанину је само једно од бројних проблематичних, које се појављују у нашој јавности. О арсену у водама Баната говори се већ деценијама. Важно је да се зна да ова арсенова једињења у извориштима пијаће воде нису антропогеног порекла, нису последица деловања човека. Ради се о нативном арсену. Међутим, то не умањује обим проблема. Цео регион Зрењанина припада једној великој алувијалној војвођанској формацији која је оптерећена хуминским једињењима, пре свега фулво и хуминским киселинама. Оне имају високу моћ комплексирања различитих метала. Све то заједно чини подземне воде овог алувиона врло проблематичним са аспекта употребе као сировине за добијање пијаће воде.
Због свега тога, класичне методе које се данас у Србији примењу нису довољне. Ту мислим на процесе аерације и цеђења, као и бистрења и цеђења уз употребу алумијум сулфата, гвожђе хлорида и натријум алумината. Применом таквих метода на толико лошу сировину не може се добити квалитетна пијаћа вода. Локалне власти у Зрењанину морају да знају да када имају такву сировину, морају да финансирају у много сложенија постројења. Некада је, рецимо, метода реверсне осмозе важила за методу која је доступна само богатим земљама. Kористиле су је Малта и неке нафтом богате арапске земље. Данас је ситуација повољнија и ово постројење је постало приступачније. Можда је то решење за Зрењанинце.
Интервју објављен на порталу Ал Јазеера