Говор Небојше Новаковића у Новом Саду (30.3.2022)

На данашњи дан, али и многих других дана у нашој свакодневници, у Србији нема слободе и демократије, а у српском парламенту нема опозције. Нема је ни у Белоруском. Ратна разарања у Украјини на још један, нов начин ставила су ова два режима насупрот целе Европе и показала да нисмо случајно ту где јесмо, на маргинима цивилизованог света.

 

Драги пријатељи, добродошли у Нови Сад. Ово што сам прочитао је само један пасус, један од начина на који сам у протеклим данима покушао да објасним нашим партнерима из Европе шта ми данас живимо. И то је само још један лош и неуспешан покушај да то учиним.
Неуспешан је, јер заиста не умем да објасним на прави начин много тога.
Не умем да објасним за почетак, да је све теже живети у превари да је Нови Сад и даље оно што је вековима био, српска Атина. Они који воле овај град и желе му добор то морају баш овако да кажу. Да би он заиста био престоница културе морамо прво да кажемо да он то није, и није - не због мене и вас него због оних који га воде.
 
Да ли би и у једној престоници културе у Европи, што је звање које овај град носи, било замисливо да позорошни трг реновира фирма у власништву криминалца, а од јуче јасно означеног као наручиоц убиства Оливера Ивановића. Верујем да ни у једној другој престоници културе не би могло да се измешта спомен обележје Јерменском гробљу, културно добро, да би ту никла вишеспртаница омиљеног инвеститора Снс-а. Мислим да не очекујем пуно од града који држи до себе ни када кажем да би требало да је немогуће се кити споменицима на којима су имена осуђених злочинаца из најтрауматичнијег историјског наслеђа Новог Сада, рације из 1942ге. И никада и нигде на свету ни у једном граду са овако дивним људима не би могао да на смрт буде претучен улични свирач због неколико стотина динара да нема на власти тако активних уживаоца плодова мржње.
 
Нема града који држи до своје културе и образовања, а чији челници монтирају процес одузмања доктората чувеном и веома уваженом градском адвокату. Нема града који држи до свог образовања, а да је на челу Универзитета човек који лажира податке о својим научним постигнућима.
 
На 10 километара одавде у општини Жабаљ, од јуче прети се протеривањем русинској породици Виславски из Ђурђева означеној да регрутује лица за фронт на Доњецку. На 40 километара одавде у мултинационалном селу Хртковци кичасто плавим неоном светли натпис Kућа Војислава Шешеља, осуђеног ратног злочинца. На 100 километра одавде протеривани су мигранти као да су непријатељи, као да ово друштво своје најбоље особине не дугује управо мешању народа.
 
За колико је то тачно горе у политичком животу Србије? Покушаћу да објасним. Можда можемо да кажемо за тачно онолико колико је овај режим инстиуција угасио и закона суспендовао. Kонцепт институција је овде и даље нејасан, а опозција претерује када се жали? Можемо о томе и мање дипломатски.
Сваки пут када се поништи један закон од стране моћника, победи један Палма, а једна девојчица бива напаствована. Сваки пут када Загорка Доловац одлучи да се не бави својим послом измешта се нечије гробље, а ниче нечија вишеспратница. Сваки пут када се погази моћ институција, настрада једна истина, а победи пропаганда, победи Амиџи шоу, победи кич, победи порнографија у програму.
 
Можда је у политичком животу србије горе и за онолико за колико је Иштван Пастор морао да одступи од свог веровања да је на Србима је да себи бирају председника и власт, а на мени да са њим сарађујем. На априлским изборима који су пред нама господин Пастор је званични предлагач кандидата за председника и као такав налази се именом и презименом на гласачаком листићу уз име кандидтата Александра Вучића. Он више нема могућност само да „сарађује“, морао је да уђе у коло са онима који су припаднике његовог народа одавде протеривали, и то је мера онога што је горе, а да „Срби“ немају могућност да демократски бирају у последњих десет година смо већ знали, то је остало исто.
 
Можда је овде горе и за тачно онолико колика је разлика између нечег што се у овом граду у еуфемизму назива „комунална“ коалиција, а заправо би требало да се зове отворена кохабитација са режимом и подршка његовом дужем трајању.
Списку ствари које су се погоршале додајем и то да смо и до сада имали легализацију куповине гласова кроз мере помоћи грађанима из државног буџета, а сад имамо исто то усмерено на младе и будућност овог друштва. Најпре 100е за њих после избора, а од јуче 1000 динара за које ће сваки студент урадити шта год му кажете.
 
У покушајима да објасним овде ћу стати, јер и даље то не умем. Овај режим наставља наставља са подупирањем друштвеног контекста оптрећеног бројним проблемима где се грађанима снажно ограничава право на нормалност, слободу, здравље и срећу. Рећи ћу само да обратите пажњу од свега што сам навео шта се све десило јуче, у једном дану. Онда то помножите са 10 година. Ето можда најбољег објашњења како живимо.
 
Ипак, на крају, има нешто што је боље и то нисам хтео да пропустим да саопштим.
Ми смо ујединили, а јавили су се и они за чији рачун хоћемо промене - млади. Они ће бити контролори на овим изборима. Тврдим да од ове наизглед мале ствари која са у уређеним друштвима подразумева, нема значајнијег догађаја у политичком „животу“ Србије под Српском напредном странком јер је та странка учинила све да им политику згади. Они данас бране демократију на бирачким местима. Kада уредимо ово друштво они ће бити кандидиати модерне Србије, а ми њима контролори и тако ће изгледати наша победа. Од свих услова за које се боримо, смео бих све да мењам за један, а то је подршка младих и њихово поврење да смо другачији, да смо ми ти који су вредни њихове пажње.

Верујем да то поверење може да има наша листа Уједињени за победу Србије и председнички кандидат Здравко Понош.