Говор др Бранимира Јованчићевића у Ужицу (18.3.2022)
Поштоване даме и господо, грађани Ужица, драги земљаци,
У овај нашој лепој згради с друге стране Малог парка, 1980. године завршио сам гимназијско школовање. У истој Гиминазији мој отац је предавао Српски језик и књижевност, мајка Историју. Њу су похађали и завршили и мој брат, моја сестра и моја супруга.
Из Ужица као да нисам никад ни одлазио. И моје ћерке су овде рођене. У Београду се заправо осећам као Ужичанин на привременом раду. И тако већ безмало четрдесет година градим универзитетску каријеру, прво као асистент, а онда и као професор на Хемијском факултету. Потпредседник сам Демократске странке од 4. јула прошле године. Поносан сам због тога. Морам да кажем да ми то чини и велику част.
Имао сам велику жељу да Универтзитет, не преселим, већ некако да га овде, у Ужицу „створим“. Пре нешто више од десет година, мој пријатељ и комшија са Поре, професор на Машинском факултету у Београду, Љушо Тановић и ја, са јаким ветром у леђа које нам је давало тадашње руководство града Ужица, на челу са нашим демократом Јованом Марковићем, били смо на корак од постављеног циља. Одлука о оснивању Ужичког универзитета интегрисаних студија практично је већ била донесена 2012. године. Учитељски факултет, Факултет за животну средину и екологију, позоришну режију, туризам, и спорт, требало је да буду основа једне праве високошколске установе, овде у Ужицу, у Западној Србији. Идеја је била да деца и омладина из околних места, Бајина Башта, Нова Варош, Пријепоље, Прибој, Чајетина, Лучани, Ариље, Ивањица, Kосјерић, наравно Пожега, и њихових села, студирају у свом родном крају, и дају замајац његовом развоју.
Онда су се испречили они. Они што себе зову Српска напредна странка, иако у истину, по делима које чине, нити су српска, још мање напредна, а по начину како су организовани, и како се у њој одлучује, заправо нису ни странка.
Њиховом вољом Универзитет није започео са радом. А уместо тога, никле су као печурке после кише коцкарнице. Где год у Ужицу да кренеш, налелетећеш на те фабрике безнађа, на фабрике зеленашких дугова, на фабрике кривудавог хода или замагљеног белог погледа младог човека у небеске даљине. Уместо на факултет, уместо образовања, учења, уместо књиге, ова власт је ужичку омладину одвукла у тмину ужичких коцкарница. Они храбрији заувек напуштају град пут Београда, Новог Сада, а онда у неку другу нормалну земљу. Свратиће у Ужице у току распуста да на Тргу попију кафу или чашу пива. Можда ни то.
То је Ужицу донело ових последњих десет година. А слично, готово исто, је и у другим градовима наше Србије. То је резлтат политике лажи, искривљене стварности, негативне селекције, уништених институција система, то је донело ових десет година у којима власт није радила за опште грађанско, народно и друштвено добро, већ само за себе и своје, потпуно несвесна да на тај начин заправо ради и против себе и својих.
Данас смо ту да вам кажемо да смо спремни да период безнађа прекинемо. Данас у Ужицу су они који су остварени у својим радним каријерама, људи који нису ушли у политику зарад себе и својих, већ они који су спремни да се ставе на услугу грађана и државе Србије. Окупили смо се у савезу Уједињени за победу Србије. Ми смо се ујединили да би Србија победила.
Драги моји Ужичани, изађите 3. априла на изборе и заокружите број пет. Са одговорношћу вам тврдим да нећете погрешити. Да тако вратимо достојанство Србији и њеним грађанима, да вратимо слободу, да повратимо један нормалан вишестраначки политички систем, у коме ће најбољи одлучивати. А у таквом амбијенту биће потпуно нормално да се изнедри и Универзитет, који ми Ужичани, сигуран сам, апсолутно заслужујемо.
Живели моји Ужичани! За Ужице, за Србију, за опстанак наш и за наших потомака.
До победе!
Број пет!