Елена Kовалскаја ‒ једна од супержена
Драган Бурсаћ, босанскохерцеговачки професор филозофије, новинар и колумниста назвао је Елену Kовалскају Суперженом. Елена Kовалскаја, директорка московског Мејерхолд државног позоришта и културног центра, поднела је оставку у знак протеста против руске инвазије на Украјину, уз констатацију „немогуће је радити за убицу“. А ко би боље препознао Супержену до човек чија је баба-тетка Ћопићева „Марија на Пркосима“, прва жена народни херој?!
Нама који живимо на развалинама државе за коју је живот дала „Марија на Пркосима“ нема ту много непознатих. Три деценије континуитета у жмурењу на једно или оба ока, у изговарању „не занима ме“ и „не мешам се“. Три деценије мислимо да смо мудри, а пре ће бити да смо кукавице и конформисти. Kако је могуће да гледамо у очи мржњу која нараста, окрећемо главу на насиље, правимо се да не примећујемо неправду? Да ли нас је обузео страх? Да ли нас је страх јер су насиље, неправда и мржња свакодневно присутни у нашем окружењу, у идеологији, политици? Да ли смо свесни колико страх изобличује људску природу?!
Елена Kовалскаја је јача од нуклеарне силе, јача је од страха. Наше друштво ‒ није, јер да јесте филм Супержене Јасмиле Жбанић „Qуо Вадис Аида?“ не би био доступан само на онлајн платформи, а РТС не би ћутао на иницијативу Регионалне академије за развој демократије да филм буде емитован на националним фреквенцијама. Нема у Србији биоскопских пројекција филма који Жбанић слика наговештајима, а Супержена Јасна Ђуричић маестралном глумом набијеном емоцијама, нијансираном мимиком, гестовима, покретом, погледима који леде крв у жилама.
Још једна Супержена, још једна Аида, Аида Ћоровић, не би била нападнута од стране хулигана у служби Александра Вучића који чувају мурал осуђеном ратном злочинцу Ратку Младићу. Напао ју је дечак рођен након Сребренице и ту је сажета сва трагика нашег друштва.
Моја пријатељица, Аида која живи у Сарајеву, је још једна Супержена. Током четрдесет четири месеца опсаде Сарајева страдало је 1.601 дете. Аида је могла бити једна од њих.
Широм Србије подигнути су споменици у знак сећања на људе који су погинули током једанаест недеља НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије. Међу страдалима сигурно је било супержена. Актуелна власт је и тада била власт. Улоге су само мало ротиране, а њихов учинак представљали су изгубљени животи, грађани који живе само егзистенцијално дно, обесправљени, посрамљени, неки чак претворени у злочинце, девастиране институције, уништена привреда, порушени мостови према комшијама, држава удаљена од Европе, од свих тековина модерног човечанства, док су једино криминал и корупција бележили раст. Да ли би требало да нас изненади изостанак реакције на руску инвазију на Украјину? Излишно је и питати.
Супержене живе у Русији и Украјини, Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској, Северној Македонији, Словенији и Албанији. Живе широм света. Нису увек довољно видљиве, баве се науком, уметношћу, раде у просвети, у фабрикама, неке су касирке у продавницама, пољопривреднице, баве се активизмом, политиком. За неке од њих ће се у Србији гласти на изборима 3. априла. Где год биле и чиме год се бавиле, оне говоре истим језиком и одлично се размеју. Оне су јаче од нуклеарног оружја, јаче су од страха.
Александра Јевтић, чланица Главног одбора Демократске странке